Duša ne stari

Piše: Vesna Brzev Ćurčić, psihoanalitičar


Petak, 12. Februar 2016. u 12:43


Samo ti mene upoznaj sa Pirsom Brosnanom

Čudo jedno kako neke iskre u duši nikada ne ugasnu. Dokle god su one žive ili bar povremeno ožive, ima nade da se život u nama ne gasi. A ako se i gasi, može da bude ovako lep.

  • Eh, šta nam ostaje kada nam gotovo više ništa ne ostaje?
  • Drage unuke i dragi unuci, pričamo eto o tome kako duša baš ume da živi i trajeeeee
  • Duša odrasta zajedno sa telom, nekad malo brže, nekad malo sporije

Eh, šta nam ostaje kada nam gotovo više ništa ne ostaje? Nama samima. Ne ono: deca, unici, prijatelji, stan, kola, vikendica, karijera, penzija, već ono što smo decenijama vredno sakupljali po uglovima naše duše, misli, sećanja, osećanja?
Godine sigurno utiču na to da smo manje savitljivi u svakom smislu, dakle i psihičkom, manje gipki, sporiji, mrzovoljniji, mudriji, iskusniji. Za sve nam je potrebno bar dva puta više vremena. Kao da se supa kuva duže, knjiga čita sporije, hod se usporava, a nekako možda baš i ne moramo danas u kardio šetnju. Ne zna doktor, pa se neće ni naljutiti. A kada nam dođu deca na ručak koji smo pravili dva puta duže, hvale čorbu kao nekad, štrudlu kao nikad, počnu da se roje misli. Neko nekad nešto i pita, čini se više iznenađen što smo nekada i mi bili mlađi, što smo videli i znali mnogo toga, što smo i mi trčali trke, igrali košarku i između dve vatre, što je i u naše vreme postojao lastiš. "Ma nemoj?!ˮ, iznenađeni su. A tek da znaju šta je u uglovima naše duše. E, ala bi to bilo veselo, iznenađujuće, za nevericu i prepričavanje. "E, zamisli, mojoj bakuti se sviđao Pirs Brosnanˮ. Zamislite dalji dijalog. "Pa, je'l taj još uopšte živ? A koliko bakuta ima godina?ˮ Dovoljno sinko, dovoljno da pamti i njega i ko zna koje još Pirs Brosnane.

Lilly Blog - Duša ne stari - Samo ti mene upoznaj

Istinita priča

Scena koju opisujem se zaista dogodila. Jedna bakuta, poznih leta, već dovoljno preguranih da se gotovo ičega i seća, odsutna, u svojim mislima, ne komunicira mnogo sa ukućanima, a i nije baš sigurna ko je više ko u toj kući, mnogo ih je, gleda "krozˮ neki film na TV-u i obraća se svojoj unuci: "Sine, sa Ovim da me upoznašˮ. To što je "sinˮ ženskog roda za priču i nije važno. U sobi muk. Prvo, bakuta govori. Drugo, na TV-u je Pirs Brosnan, malo uvenuo doduše. Treće, odakle bakuti odjednom zainteresovanost za događanja van nje? Četvrto, pa bakuta i nema baš loš ukus. Ups, o čemu mi pričamo? Bakuta deluje potpuno živahno. Čuda se ipak događaju.
Pa drage unuke i dragi unuci, pričamo eto o tome kako duša baš ume da živi i trajeeeee. Žilava je, ne da se, ume da se izbori sa godinama, brigama, preživljenim stresovima, izneverenim nadama, uspelim i propalim poduhvatima, radostima, tugovanjima, rođenjima i smrtima. Čuva ta duša u sećanju prvu pravu haljinicu, mamine štikle koje je krišom oblačila, tetkino rumenilo za obraze i minđuše na klipsu, tatin grombi kaput, rođenje brata kome su dali njenog medu jer je ona sada velika, polazak u školu, učiteljicu, pa onda one silne nastavnike koji su se odjednom namnožili.

Lilly Blog - Duša ne stari - Istinita priča

Onaj crni, visoki

A srednju školu tek što pamti! Onog visokog, crnog, za kojim je cela škola uzdisala, ne razred, škola. Uvek se čudila zašto za nekog sa crnom kosom kažu da je crnomanjast, a on visok. Kako neko ko je visok može da bude "manjastˮ? Dolazile su i devojke iz drugih škola, pričalo se o njemu po kafanama, poslastičarnicama. Nije još bilo diskoteka. Počele su da niču nešto kasnije. Nekad bi je samo okrznuo pogledom i to je bilo sasvim dovoljno da nedelju dana zaboravi kako se menja imenica po padežima. Nije u školi imao devojku. Pričalo se da se viđao sa mnogim devojkama, ali niko nikada nije baš tačno znao koja je prava. Njenoj duši je bilo jedino važno to da nije s njom. Onda su se pojavljivali drugi mladići, što školski drugovi, što drugovi drugova, što tamo neki manje ili više zanimljivi. Prva ljubav, pa druga, treća, pa studije. O, da, bilo je već parova iz srednje škole. Neki su se sačuvali pa danas imaju odrasle unuke, kao što je devojka iz naše priče. Neki su se razišli mudro i mirno, neki tako da prelaze na drugu stranu globusa kada se sretnu. Duša je tako odrastala zajedno sa telom, nekad malo brže, nekad malo sporije. Skladištila je utiske, odluke, iskustva, likove, dela, planove za budućnost, muke i radosti.

Lilly Blog - Duša ne stari - Onaj crni visoki

Čovek života

Polako se primicalo doba kada je bilo očekivano da se završe studije i izabere čovek života. Ne, nije to bio onaj visoki crni iz škole. Bio je neko mnogo važniji. Zapravo neko koga je zavolela, onako iz sve snage, mladalački a za ceo život. Pa su došla deca, posao, namicanje kraja s krajem, godišnji odmori i deca koja nose svoje prostirke za plažu i komične gume za plivanje. Mazanje kakao buterom, nije bilo ovih divnih mirišljavih mleka za sunčanje, a o faktorima za zaštitu od Sunca nije se ni maštalo. Trudila se duša da ponovo uči azbuku, matematiku, sluša i razume svoju decu. Brisala je njihove suze zbog prve neuzvraćene simpatije, negovala njihova osećanja, razumela njihove glavobolje zbog nečega što joj je sada bilo smešno, ali je u njihovim godinama i te kako patila. Čuvala je svoj odnos sa čovekom koga je izabrala i znala šta je to što bi ga obradovalo nedeljom ujutru, koju kravatu treba da veže za sastanak u radnom kolektivu, kako su se nekad zvale kompanije. Znala je i šta on voli da ona obuče i koja nijansa ruža za usne je ono što u njemu uvek izazove radost.
Negovala je i prijateljstva, ona iz najranijih dana, ali i ona sa studija. Znali su da se okupe kod nekog, pojedu nešto, nasmeju se, pomenu one koje ređe ili nikad ne sreću. Neka od drugarica bi nekad kroz smeh pominjala ko su sve bili zanimljivi drugovi u školi. Neka od njih je pomenula da je jednom srela visokog crnog. "Oˮ, rekla je, "tuga jedna. Ugojio se, došao je nekako manji. Kosu gotovo i da nema. Išao je sa nekom ženom, ne znam da li je njegovaˮ. Toliko o tome i toliko o njemu. Naravno, bilo je malo onog sitnog smeha zbog toga što se idol ukupne ženske mladeži te srednje škole tako smežurao. Hm, da li samo zbog toga, ili je lakše nasmejati se nego tugovati za nečim što nismo imali.

Lilly Blog - Duša ne stari - Čovek života

Koliko radosti u jednom životu

Onda su došli unuci i nekako sve iz početka. Ovog putra manje napeto i sa više slobode. Koliko radosti u jednom životu. Pa tako polako, dan za danom, nedelja za nedeljom, godina za godinom. I eto te duše, sedi već u godinama koje zahtevaju ćebe preko kolena i duboku fotelju, daju pravo da te baš briga šta drugi misle i pričaju, a i ko su uopšte ti drugi? Kad ono - On. "Sine, sa Ovim da me upoznašˮ. Eto njega ponovo. Pa valjda je sad vreme, ako ne sad, kada onda?
Čudo jedno kako neke iskre u duši nikada ne ugasnu. Dokle god su one žive ili bar povremeno ožive, ima nade da se život u nama ne gasi. A ako se i gasi, može da bude ovako lep. Potrebna je unuka, TV, sećanje na visokog crnog i neki tamo Pirs Brosnan. Dovoljno, zar ne?



Uvodna reč

Od sada možete pratiti i naš blog, na kome ćemo se baviti različitim temama iz oblasti zdravlja, lepote, aktuelnim fenomenima i trendovima savremenog života, a za koje ste pokazali interesovanje na stranicama Lilly magazina.
Ova nam opcija sada omogućava da čujemo i vaše komentare i stavove o različitim globalnim fenomenima, kao i zanimljivim lifestyle temama koje nas podjednako dotiču.
Opcija komentara nije predviđena samo kada je reč o stručnim tekstovima, da bi se izbegla mogućnost nesavesne primene i tumačenja.
Urednica Marija Midžović

Ključne reči